Sindrom prevaranta (varalice, uljeza, impostera) je fenomen koji se opisuje kao sumnja u intelektualne kapacitete, lične veštine ili dostignuća, a dominantno kod osoba sa inače visokim postignućima. Pogađa uglavnom osobe koje dobro funkcionišu i uspešne su u poslu.
Za razliku od zdrave sumnje, koja vodi ka rastu i introspekciji, imposter sindrom podstiče konstantno preispitivanje sopstvenih sposobnosti. Iako imate brojne dokaze da ste kompetentni, nikako ne možete sasvim da poverujete u njih, već stalno osećate potrebu za dokazivanjem. Naziv potiče od engleske reči „imposter“, što u prevodu znači „varalica, prevarant“. Zbog toga je imposter sindrom poznat i kao fenomen varalice ili sindrom uljeza.
Termin je prvi put uveden u nauku 1978. godine, nakon zapažanja dr Pauline R.Clance i dr Suzanne A.Imes koje su ovom fenomenu posvetile svoj naučni rad. Istraživanje je bilo usmereno na 150 veoma uspešnih žena koje su se osećale kao prevaranti u pogledu svog obrazovanja i intelekta i uprkos tome što su ih i kolege cenile, a one imale neosporne akademske uspehe, svoje uspehe su pripisivale sreći.
Zašto nastaje imposter sindrom?
Brojne studije pokazale su da je sindrom prevaranta povezan sa brojnim faktorima, naročito u okviru porodice. Naime, stilovi roditeljstva koje karakteriše stalna kontrola, ili pak previše zaštitnički stav mogu da izazovu problem. Takođe, pritisak roditelja da dete bude najbolje, kao i kritika svake greške prepoznati su kao potencijalni pokretači fenomena varalice u kasnijem dobu.
Određene osobine ličnosti povezane su sa većim rizikom od imposter sindroma. Tu, pre svega, spadaju manjak samopouzdanja koji se odnosi na uverenje u sposobnost uspeha, perfekcionizam i neuroticizam, iz kojih preizilaze nesigurnost, napetost i osećaj krivice.
Koreni ovakvog perfekcionizma nalaze se još u detinjstvu, u iskustvima uslovne ljubavi od strane roditelja ili drugih važnih figura. Kada se detetu pruža ljubav, pažnja ili prihvatanje isključivo onda kada zadovoljava određene kriterijume – kada donosi dobre ocene, pobeđuje u sportu ili postiže vidljive rezultate – dete internalizuje poruku da je njegova vrednost direktno povezana sa njegovim postignućima. Takvo dete izrasta u odraslu osobu koja svoju vrednost stalno preispituje i potvrđuje kroz uspehe, pri čemu neuspeh doživljava kao lični krah ili dokaz sopstvene bezvrednosti.
Strah od neuspeha je usko povezan sa sindromom uljeza, kao i socijalna anksioznost, ali ovaj fenomen takođe može biti i manifestacija drugih komorbidnih poremećaja kao što su poremećaji raspoloženja i poremećaji ličnosti.
Kako prepoznati imposter sindrom?
Kliničkom slikom dominira osećaj da je oboleli prevarant, sumnja u svoje intelektualne kapacitete, niskog je samopoštovanja, uz osećaj neadekvatnosti, strah od uspeha ali i od neuspeha (što stvara unutrašnji konflikt), poricanje ličnih kompentencija, priznanja, uspeha, kao i preterano poređenje sa osobama iz poslovnog okruženja.
Radi se o osobama koje nastoje prekomernim radom i zalaganjem prekriti svoje nedostatke. Trude se da ljudi ne vide njihov neuspeh, a kada se dogodi imaju jak osećaj krivice. Svaki svoj uspeh tumače kao splet slučajnosti i srećnih okolnosti, dok greške, pa čak i veoma male, intenziviraju uverenje u nedostatak inteligencije i sposobnosti.
Pet tipova impostera prema literaturi
Istražujući literaturu na ovu temu, naišla sam na pet tipova impostera, koji različito doživljavaju ovaj sindrom:
Perfekcionista – opsednut greškama, teško priznaje sopstvena dostignuća;
Super (wo)man – neprestano radi previše kako bi dokazao sopstvenu vrednost;
Prirodni genije – smatra da bi sve trebalo dolaziti lako, a svaki napor doživljava kao neuspeh; ako mu ne ide lako, to znači da nema dovoljno inteligencije ili toga nečega posebnog što je potrebno za uspeh u biznisu;
Individualista – teško traži pomoć, jer to vidi kao znak slabosti;
Ekspert – nikada ne oseća da zna dovoljno, stalno oseća potrebu za dodatnim znanjem i obukom; uvek nedostaje jedan sertifikat ili još jedna edukacija.
Posledice impostera
Postoji poseban interes za proučavanje ovog fenomena u medicini, jer postoji uspostavljena veza između sindroma prevaranta i drugih poremećaja u ponašanju, uključujući burnout sindrom, anksioznost, depresiju, kao i pogoršanje već postojećih zdravstvenih problema.
Imposter sindrom često dovodi do prekomernog rada, iscrpljenosti i „burnouta“, jer osoba pokušava da dokaže sopstvenu vrednost. Istovremeno, strah od neuspeha često dovodi do prokrastinacije. Ljudi s ovim sindromom osećaju olakšanje kada završe zadatak, ali izostaje radost zbog uspeha – ostaje samo iscrpljenost i osećaj da je moglo biti bolje.
Kako se leči?
Lečenje varira od nivoa disfunkcionalnosti kod obolelog.
Farmakoterapija se primenjuje za komorbidne psihijatrijske poremećaje i somatska oboljenja.
Psihoterapija je terapija izbora! Pri tome se posebna pažnja obraća na samorefleksiju na metakognitivne procese, savetovanje, kognitivnu restrukturaciju uz dubinsku psihoterapiju u kasnijim fazama.
Konačno, najvažniji korak u suočavanju sa imposter sindromom jeste redefinisanje sopstvenog pojma uspeha. Uspeh treba da uključuje osećaj unutrašnjeg zadovoljstva, balans između rada i odmora, kao i autentičnost. Kada prestanemo da merimo uspeh samo spoljašnjim priznanjima i počnemo ga meriti sopstvenim osećajem ispunjenosti, imposter glas u nama polako počinje da slabi.
Pozovite nas na 0616433266
