Adolescencija je jedinstven period u životu svake individue, izuzetno kompleksan, dinamičan i prožet dubokim promenama. Adolescencija je, dakle, doba prelaska od detinjstva do relativne zrelosti u kome se izgrađuje određeni, osobeni pogled na svet i ostvaruje polna, intelektualna, moralna i socijalna zrelost i stiče osposobljenost za obavljanje profesionalne delatnosti. U skladu sa društvenim promenama i u sadašnjim uslovima automatizacije, kompjuterizacije, adolescentni period se produžava.
Gotovo da se može govoriti o načinu, stilu života između detinjstva i zrelosti, specifičnom po tome što se razlikuje kako od detinjstva, tako i od zrelosti. Mladi ljudi- adolescenti, su nešto „treće“, nisu ni deca, a ni odrasli ljudi.
Sa sociološkog stanovišta adolescencija predstavlja prelazni period između zavisnog detinjstva i nezavisnog doba zrelosti, dok je hronološki to period između 12.-21. godine sa odstupanjima koja proističu iz individualnih i kulturoloških činilaca.
Specifičnosti određene kulturne i društvene sredine uslovljavaju i različitost problema sa kojima se adolescenti suočavaju čineći prelaz između detinjstva u odraslo doba.
Proces socijalizacije
Proces socijalizacije u adolescentnom periodu je veoma kompleksan. Naime, ljudska jedinka se rađa kao bespomoćno biće primarno određeno nagonima i refleksima, odnosno, kao nehumanizovana, nesocijalizovana, nekultivisana biološka kreatura. Učenjem u procesu vaspitanja, stiče određena znanja, navike i veštine, prihvata određene kulturne i moralne vrednosti. Ličnost u celini sa svojim specifičnim karakteristikama proizvod je procesa socijalizacije, kroz transakcije sa drugim osobama pojedinac razvija svoje specifične oblike socijalno relevantnog ponašanja i iskustva.
Postići zadovoljavajući nivo socijalizacije jedan je od najznačajnijih zadataka na putu razvoja od detinjstva ka zrelosti. Proces socijalizacije omogućen je emocionalnim i kognitivnim razvojem, a kao pokretačka snaga se javlja potreba adolescenta za aktivnim uključivanjem u svet koji ga okružuje. Razvojem lične zrelosti izgrađuje se osećanje prema drugom čoveku bez čega nema spremnosti za stvaralačku saradnju sa drugima, a ni sposobnosti za formiranje važnih emocionalnih odnosa kasnije u životu.
U vezi sa tim može se reći da svaki poremećaj u unutrašnjem svetu adolescenta neposredno utiče na njegovo socijalno funkcionisanje, a isto tako i poremećaj u odnosu tj interakciji sa drugim ljudima iz okruženja odražava se na njegov intimni, unutrašnji svet.
Porodica kao činilac socijalizacije
Porodica se ističe kao najvažniji činilac u procesu socijalizacije. Za povoljan tok socijalizacije važno je da prva iskustva u porodici budu povoljna. Nepohodni su osećaj sigurnosti, osećaj da roditelji vole i brinu, kao i opšta topla i pozitivna atmosfera. Način na koji roditelji nagrađuju ili kažnjavaju utiče ne samo na formiranje normi ponašanja nego i kasnijeg razvoja socijalnog ponašanja. Porodica je važan činilac u procesu socijalizacije jer određuje u kojoj ćemo meri biti sposobni da izražavamo ljubav, patnju, razumevanje za druge ili će u tom odnosu dominirati neprijateljstvo, inat, srdžba, mržnja i osveta. U periodu adolescencije se ostvaruje i prelaz od potpune zavisnosti dece od roditelja u relativnu samostalnost. U ovom periodu roditelji nailaze na različite izazove – „ne mogu da prepoznaju svoje dete“, suočavaju se sa odgovorima koji su ispunjeni neprijateljskim osećanjima, otporima, agresivnim ispadima, strepnjom i depresijom. Adolescent u porodici ovladava veštinama upoznavanja sebe i drugih, uči da sasluša druge, kao i da uspostavi kontakt sa svetom koji ga okružuje. Ukoliko porodica ne daje prave uzore taj zadatak će biti nerešen za ceo život.
Uticaj vršnjaka
Uticaj vršnjaka na putu socijalizacije adolescenta je veoma moćan. Naime, sve ono što je uskraćeno u porodici adolescent traži među vršnjacima koje doživljava kao one koji ga jedini razumeju i uzimaju dovoljno ozbiljno. Svet ulazi u njegov vidokrug preko porodice, a preko vršnjaka on stupa u taj svet aktivno. Ono što karakteriše grupu vršnjaka jeste da imaju neke zajedničke stavove i vrednosti, određene istovetne načine ponašanja, ali i to da u okviru grupe nastoje da izmene sopstvena iskustva i reše neke dileme. Adolescent teži svom snagom da postane deo grupe, pripada joj i usvoji vladajuće norme i vrednosti. Ako u tome odstupa u riziku je da od grupe bude odbačen. Malo je verovatno da će vrednosti koje je adolescent usvojio i stabilizovao u porodici u kojoj se dete razvijalo kao slobodna ličnost, biti napuštene i odbačene tako lako pod uticajem konkurentskih vrednosti vršnjaka. Ali, u porodicama u kojima nije zadovoljen niz potreba kao što su sigurnost, ljubav i podrška adolescent će pokušati da ih zadovolji kroz odnos sa vršnjacima i tada se vrednosti vršnjačke grupe pojavljuju kao značajnija odrednica ponašanja.
Škola kao agens socijalizacije
Škola je značajan integrativni agens socijalizacije. U školi se proširuje fond znanja, mladi se osposobljavaju za određena zanimanja, stiču se nove i utvrđuju se već stečene navike, testira zrelost stečena u porodici i u vršnjačkoj grupi. Škola može da stabilizuje osećaj sigurnosti u slučaju kada je adolescent prihvaćen od strane nastavnika i vršnjaka i postiže zadovoljavajući uspeh, ali ukoliko se to ne desi škola može postati i izvor neprijatnosti za mladu osobu u adolescenciji. S tim u vezi neuspeh u školi može imati za posledicu smetnje kao što su- depresija, nemir, briga, napetost, promene ponašanja.
Odbijanje škole treba razlikovati od izostajanja i bežanja koji su simptomi prolaznih smetnji prilagođavanja. Bekstva iz škole mogu trajati po nekoliko sati, dana, nekada i meseci. Nesistematska bekstva su različito motivisana – strahom od časa, izbegavanjem situacija da se dobije negativna ocena, solidarnost sa grupom vršnjaka. „Sistematski begunci“ iz škole neretko ispoljavaju poremećaje ponašanja, a neki među njima i izmene karaktera prestupničkog tipa. Kod takvih adolescenata je sistem moralnih vrednosti iskrivljen, a osećanje odgovornosti smanjeno. Neki od njih beže od kuće, čine sitne krađe, ulične ispade ili druge oblike antisocijalnog ponašanja.
Adolescencija je veoma osetljiv period u životu svakog pojedinca. Adolescentu treba pristupati pažljivo, prihvatiti ga kao osobu vrednu pažnje i interesovanja, pristupiti mu kao budućem odraslom, ali mu dati do znanja da on ima pravo na povremene „detinjaste faze“.
I za kraj:
„Ta ja nisam hteo ništa drugo nego da pokušam proživeti ono što je samo htelo da izbije iz mene, zašto je to bilo tako mnogo teško“- Hesse
Ukoliko imate potrebu da razgovarate sa nekim ko ne osuđuje, prihvata Vas sa svim dilemama, pitanjima, dođite da diskutujemo na najrazličitije teme na putu savladavanja poteškoća, javite se na 061 64 33 266
