Koliko ste se puta zatekli u situaciji da prihvatite nečiju molbu ili predlog, iako je čitavo vaše biće želelo da ih odbije? Ovo se redovno dešava u najrazličitijim odnosima — bilo da su u pitanju partneri, prijatelji, porodica ili kolege.
Pristajemo na višesatno razgledanje prodavnica sa drugaricom iako smo iscrpljeni od posla i želimo mir kod kuće. Preuzimamo na sebe zamorne poslovne zadatke umesto kolega. Pomalo nevoljno pristajemo da rođacima dajemo privatne časove samo zato što „nama to ide od ruke”, ili podređujemo sopstvene planove za vikend partnerovim željama.
Postavlja se pitanje: zbog čega dajemo potvrdan odgovor kada zapravo želimo da kažemo „NE”?
Strah od reakcije okoline i potiskivanje sopstvenih potreba
U korenu ove pojave najčešće leži strepnja od odgovora druge strane. Bojimo se osude, prigovora, ljutnje ili, u najgorem slučaju, prekida komunikacije i gubitka odnosa. Kako bismo izbegli da nas drugi dožive u negativnom svetlu ili odu od nas, biramo da uradimo ono što nam ne odgovara samo da bismo im ugodili.
Naravno, povremeno odustajanje od sopstvenih zamisli u korist drugih jeste sasvim legitimno ako procenimo da je to u datom momentu konstruktivno za odnos. Međutim, kada pasivnost i povlačenje postanu naš stalni način funkcionisanja, mi zapravo počinjemo da zapostavljamo sopstvene misli, želje i potrebe — i na kraju odustajemo od sebe.
Disfunkcionalna uverenja koja nas koče
Osobe koje se konstantno povlače i ne uspevaju da se izbore za sebe obično u sebi nose duboko ukorenjene, obeshrabrujuće stavove koji vode ka emotivnim blokadama.
Neka od tih uverenja su:
- Ono što ja mislim i osećam nije važno, bitno je samo šta drugi misle i osećaju.
- Moja uloga je sporedna, drugi su iznad mene.
- Ne smem ulaziti u konflikt jer bih bio/la odbačen/a, a to bi bilo katastrofalno.
- Ne mogu da podnesem da je neko ljut na mene niti nelagodu koju donosi neslaganje.
Ova uverenja često idu ruku pod ruku sa imposter sindromom i perfekcionizmom. Upravo ovakve unutrašnje pretpostavke stvaraju emotivne barijere koje nas sprečavaju da postavimo granicu.
Kako reći ne: put od emocija do komunikacijskih veština
Da bi se promenio ovaj obrazac ponašanja i naučilo jasno izražavanje stavova i potreba, neophodno je ići korak po korak.
1. Prevazilaženje emotivnih blokada
Prva faza jeste rad na emocijama koje se javljaju pri pomisli na odbijanje (poput straha, stida, krivice ili anksioznosti). Pošto nas te nezdrave emocije sputavaju da rečima ili postupcima zaštitimo sebe, važno ih je obraditi.
Kroz psihoterapijski rad menjaju se disfunkcionalni stavovi, čime se nezdrave emocije preobličavaju u zdrave. Kroz promenu sistema uverenja, zdrave emocije dalje omogućavaju individui da na adekvatan način prihvati potencijalnu negativnu reakciju druge osobe — što podrazumeva da nauči da toleriše nelagodnost koju ta reakcija sa sobom nosi.
2. Razvijanje socijalnih i komunikacijskih veština
Nakon rešavanja emotivnih prepreka, sledeći korak je ovladavanje asertivnošću. Mayo Clinic asertivnost opisuje kao veštinu koja se uči i vežba, a ne kao osobinu sa kojom se čovek rađa. Asertivni trening podrazumeva da osoba nauči i ovlada određenim veštinama koje će joj omogućiti da na otvoren i iskren način izražava svoje misli, potrebe, osećanja i stavove, uz istovremeno uvažavanje potreba druge strane u komunikaciji.
Kada potražiti stručnu pomoć
Dugotrajno zanemarivanje sopstvenih potreba često vodi u hronični stres, a u nekim odnosima i u obrasce manipulacije poput gaslajtinga.
Preporuka je da se osobe koje imaju problema u komunikaciji, bilo na privatnom bilo na poslovnom planu, koje su stidljive ili socijalno anksiozne, obrate za stručnu pomoć.
Uz adekvatan psihoterapijski tretman i asertivni trening uspeće da prevaziđu svoje emocionalne prepreke, razviju i usavrše svoje komunikacijske veštine i, naravno, nauče da kažu NE.
